Slučaj Vrselja: Od Nacionalnog stroja do Hrvatskog nacionalnog vijeća

Tokom upada na antifašističku tribinu na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, 9. novembra 2005. godine, među pripadnicima zabranjene neonacističke organizacije Nacionalni stroj našao se i aktuelni predsednik Povjerenstva za mladež Hrvatskog nacionalnog vijeća u Srbiji Mario Vrselja. Presudom Okružnog suda u Novom Sadu, 15 pripadnika te u međuvremenu zabranjene organizacije, osuđeno je zbog izazivanja nacionalne mržnje i netrpeljivosti ili ugrožavanja sigurnosti posetilaca tribine. Međutim, Vrselja se nije našao na optuženičkoj klupi, a odbio je i da svedoči na suđenju.

U međuvremenu Vrselja je, kao potpredsednik mladeži Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini organizovao manifestacije u Hrvatskom domu u njegovoj rodnoj Sremskoj Mitrovici. Pre četiri godine, po prvi put organizovan je Dan bana Jelačića za mlade organizacije Hrvata iz Srbije i Hrvatske. Iako Vrselja to negira, posetioci svedoče da su se do kasno u noć mladi zabavljali uz proustaške pesme.

Deset godina kasnije, Vrselja objavljuje komentar na svom Fejsbuk profilu povodom 70. godišnjice od događaja u austrijskom Blajburgu. Nakon ovog komentara, Vrselja gasi svoj Fejsbuk profil i napušta Srbiju. Po povratku u zemlju Vrselju smo pitali o pomenutim događajima.

Nikada nije čuo za Nacionalni stroj

Mario Vrselja za VOICE tvrdi da je na antifašističku tribinu na Filozofskom fakultetu 9. novembra 2005. došao „kao student istorije“, sa nekoliko svojih kolega i da nije učestovao u incidentu organizovane neonacističke grupe koja je upala na skup. Zbog ovog incidenta neformalni vođa Nacionalnog stroja Goran Davidović osuđen je na jednogodišnju kaznu zatvora, a Miodrag Stefanović iz Odžaka na šest meseci zbog izazivanja nacionalne mržnje i netrpeljivosti, dok je još 13 pripadnika dobilo zatvorske kazne zbog ugrožavanja sigurnosti posetilaca.

„Ja nisam došao sa tom grupom mladića, jer sam već praktično bio u sali i bio sam spreman da izađem napolje kada je ta grupa ušla. Ja sam tada studirao na tom fakultetu. Iz medija sam kasnije čuo za taj naziv Nacionalni stroj, a pre toga ga nikada nisam ni čuo… Tu je bilo i nekoliko mojih kolega sa fakulteta sa odseka istorije koje poznajem“, rekao je Vrselja i dodao da je za postojanje Nacionalnog stroja čuo tek nakon incidenta.

Da se Vrselja baš nije sasvim slučajno našao u ovoj grupi, može ga demantovati bliskost sa, kako kaže, njegovim kolegom sa fakulteta Nikolom Karalićem iz Sremske Mitrovice, koji je osuđen na uslovnu zatvorsku kaznu od četiri meseca zbog ovog incidenta. Na svim fotografijama sa skupa Vrselja stoji upravo pored Karalića, naslonjen na zid odmah iza Davidovića. Vrselja je sa njima dvojicom u društvu i napustio kino salu Filozofskog fakulteta.

„Ja sam krenuo da izađem, pa sam se zadržao kod zida. Kada su oni izašli i ja sam izašao. Ovaj događaj ne bih nazvao incidentom, nazvao bih ga nemilim događajem koji uopšte nije bio potreban da se dogodi, jer je tribina koja je bila organizovana mogla da se održi. Ako je neko imao nešto protiv organizatora tribine, mogao je određenim pitanjima da pobije određene teze“, smatra Vrselja deset godina nakon tribine, za koju sada kaže da je se „slabo i seća“.

Na pitanje da li je znao da su njegove kolege, poput Karalića, članovi Nacionalnog stroja, Vrselja je odgovorio odrečno, dodavši da je iz medija prvi put čuo za Nacionalni stroj. „I ne bih mogao da ih nazovem prijateljima, nego kolegama sa fakulteta“, kategorično je ukazao predsednik hrvatske mladeži u Srbiji.

Kolega ili prijatelj, tek Vrselja je sa Karalićem i još nekoliko kolega, obučen u prilično ujednačenoj garderobi, zauzeo prve redove na još jednoj profašističkoj tribini na Filozofskom fakultetu nekoliko meseci ranije. Reč je o tribini „Šta je hteo Dimitrije Ljotić“, na kojoj je bilo reči o ličnosti koje je u istoriji ostala poznata kao jedan od najvećih nacističkih kolaboranata u Srbiji tokom Drugog svetskog rata.

A šta kaže presuda tadašnjeg Okružnog suda u Novom Sadu izrečena pre devet godina. Predsedavajuća Sudskog veća Đurđina Bjelobaba tada je rekla da je dokazano da su svi okrivljeni pripadnici Nacionalnog stroja 9. novembra 2005. organizovano, po ranijem dogovoru, otišli na antifašističku tribinu na Filozofskom fakultetu, gde su ugrozili sigurnost publike u sali, a Davidović i Stefanović mogli su da izazovu i nacionalnu netrpeljivost.

Ostaje otvoreno pitanje zbog čega se i Vrselja nije našao na optuženičkoj klupi, jer je tužilaštvo podiglo optužnicu protiv svih osoba koje se mogu videti na snimku koji su organizatori tribine podelili medijima. To se potvrđuje i u odgovoru koji je za VOICE stigao iz Višeg suda: „Lice pod imenom Mario Vrselja nije ni na koji način učestvovao u postupku protiv okrivljenog Gorana Davidovića i drugih povodom događaja na Tribini na Filozofskom fakultetu. Nije privođen kao osumnjičeni niti u bilo kom drugom svojstvu, niti je davao iskaz pred istražnim sudijom“.

Sam Mario Vrselja kaže da je bio pozvan da svedoči, ali je odbio. „Kolege su me pozvale da budem svedok odbrane. Međutim, nisam želeo da imam išta u vezi sa tim događajem“, rekao je Vrselja.

Stanetić: Studente istorije vrbuju razne ekstremističke organizacije

Direktor nevladine organizacije Vojvođanski građanski centar Željko Stanetić kaže za VOICE da je čuo različite priče o studentima istorije na Filozofskom fakultetu. „Čuo sam i da je smer istorije prvo mesto na kom će vas vrbovati za organizacije kao što su Nacionalni stroj i sličnog tipa. Nakon mog upisa na fakultet i nakon tih priča o istoriji kao smeru, upoznao sam Marija Vrselju na jednom projektu koji je ustvari bio ljudsko-pravaški program, tako da me je u startu zbunilo kada sam saznao da je bio na tom događaju na Filozofskom fakultetu“, rekao je Stanetić.

Stanetiću se čini da Vrseljaistovremeno pokušava da se pozicionira i u nacionalnoj i u građanskoj matrici. „Sa jedne strane jeste čudno i malo šizofreno, ali nam je to sa druge strane napravila ovdašnja situacija u prethodnih 20 godina. Ako dolazite iz nekih nacionalnih krugova, vi tamo morate imati veoma izražen nacionalni identitet koji bi vam u tom trenutku pružio lagodno bivanje u toj grupi i morate se na taj način identifikovati. S druge strane, ako želite saradnju sa drugim ljudima, ne možete da nosite taj identitet kao svoj osnovni, jer je daleko prihvatljiviji ovaj građanski. Tada dolazi do sukoba identiteta“, smatra Stanetić.

Publicisti Teofilu Pančiću Vrseljin dolazak na antifašističku tribinu i kasnije opravdavanje u medijima deluje kao tipično izvlačenje. „Meni to zvuči kao: eto ja sam se tu slučajno našao. Pa ne možeš se baš slučajno naći. Čak i da jesi došao nevezano za ono što će se kasnije desiti i ako si se na neki način identifikovao sa njima i u toku događaja pridružio toj grupi, onda ti tu više nisi slučajni prolaznik. To je kao kada šetaš ulicom i vidiš da nekog cipelare, pa ako se pridružiš tom cipelarenju prestaješ da budeš slučajni prolaznik“, kazao je Pančić za VOICE.

Ni novinara Dinka Gruhonjića, koji je kao izveštač bio prisutan na obe gorepomenute tribine, uopšte ne iznenađuje što se funkcioner HNV-a našao u ovakvom društvu. „Mogu reći da meni to zvuči kao vrlo logično, s obzirom na to da se neonacisti i fašisti ne razlikuju po nacionalnosti. Oni su neonacisti i fašisti iz ma koje nacije da dolaze. Potpuno je logično i mogu da zamislim da je tu upala internacionala neonacista, jer i oni imaju svoju internacionalu. Tako da nema veze da li ste Hrvat ili Srbin ili Mađar ili šta god, niko nije imun na ideje neonacizma i klerofašizma. Dovoljno je samo malo nepažnje, lične gluposti i bezosećajnosti pa da se zarazite tim virusom“, smatra Gruhonjić.

Ponosan na bana Jelačića i mlade Hrvate

Vrselja je kao potpredsednik mladeži Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini organizovao razne manifestacije u Hrvatskom domu u rodnoj Sremskoj Mitrovici. „Događaji su uglavnom folklornog karaktera, organizujemo maskenbale, ali i događaje koji su vezani za naše katoličke nacionalne praznike. Međutim, moram da kažem da smo pre nekoliko godina po prvi put organizovali Dan bana Jelačića za mlade organizacije iz Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini (DSHV) i došao je i veliki broj mladih iz Hrvatske“, rekao je Vrselja.

Dakle, pre četiri godine, po prvi put organizovan je Dan bana Jelačića. Pojedini posetioci tog događaja za VOICE su posvedočili da je na žurci došlo do nacionalističkih ispada, o čemu su tada izveštavali i pojedini mediji. Zbog „domoljubnih“ pesama, nacističkih pozdrava i ustaške ikonografije mnogi od njih ubrzo su demonstrativno napustili skup.

Proustaška Hrvatska čista stranka prava (HČSP) objavila je nedugo potom na svom sajtu da je „domoljubnu atmosferu“ do kasnih večernjih sati upriličila „sto odsto hrvatska muzika“: Tompson, Škoro, tamburaši… „Rečima se ne može opisati koliko oduševljava gostoprimstvo, zajedništvo, volja i hrabrost mladih Hrvata u Vojvodini. Zaista mogu biti primer čitavoj hrvatskoj mladeži kako se radi i živi za domovinu“, objavljeno je na sajtu HČSP, uz konstataciju da je „Vojvodina, kao istorijski prostor obitavanja Hrvata, takođe deo domovine Hrvatske“.

I Željko Stanetić je potvrdio da su na proslavi bili prisutni različiti pripadnici hrvatske zajednice i da su, upravo zbog ikonogafije koja se u jednom trenutku pojavila, mnogi demonstrativno otišli. „Čuo samo da su se puštale Tompsonove pesme, da su se čuli pozdravi ‘Za dom spremni’ i da su određeni ljudi skidali majice da bi ponosno pokazali svoje ustaške tetovaže. Znam i da su se neki ljudi koji su bili tamo, moji prijatelji Hrvati, nakon pola sata okrenuli i otišli“, priča Stanetić.

Po Vrselji, zabava je bila otvorenog karaktera, ali se ništa od navedenog nije dogodilo. „Hteli smo da okupimo što veći broj mladih da bi se naša zajednica afirmisala ne samo u Sremskoj Mitrovici i Sremskom regionu, nego i u Vojvodini. Nekom se to očigledno nije dopalo. Bili su prisutni i pripadnici srpske nacionalne manjine iz Vukovara na toj zabavi, tako da nikako nije moglo da bude bilo kakve šovinističke ili ustaške konotacije. Nakon toga smo se naravno od toga i ograđivali“, tvrdi Vrselja.

U međuvremenu raskinuo je saradnju sa HČSP jer, kako kaže, ta stranka je želela da iskoristi političke kontakte u Srbiji zarad sticanja političkih poena. „Bio je njihov pokušaj saradnje sa nama, međutim mi uglavnom sarađujemo sa Hrvatskom demokratskom zajednicom i Hrvatskom seljačkom strankom. HČSP je htela na određeni način preko nas da dobije određene političke poene, ali njihov program ne odgovara našim demokratskim uverenjima“, rekao je Vrselja.

Za Teofila Pančića postoje konteksti u koje sebe ne možete dovesti, a da iz toga ispadnete čisti. „Ako odlazite negde gde peva Tompson, vi znate unapred da će biti te vrste ekstremističkog istupanja. Onog trenutka kada se nalazite na takvom mestu, jasno je da ste vi deo tog konteksta. Posle se ne vredi vaditi. To vam je kao kada neko ide na Ravnogorski dernek koji se organizuje svake godine u maju, a onda kažete: bio sam tamo da berem cveće“, kategoričan je Pančić.

Prema mišljenju Dinka Gruhonjića ta vrsta ponašanja mladog čoveka iz redova HNV-a je za svaku osudu zbog čega se nada da će HNV pročistiti svoje redove. „Međutim, to nažalost nije iznenađenje jer smo nedavno na Egzit festivalu imali jednog di-džeja koji se ‘proslavio’ na ratnoj fotografiji iz Bijeljine iz aprila 1992. godine, na kojoj se vidi on, kao pripadnik Arkanovih paravojnih formacija, kako šutira mrtve ljude na cesti“, navodi Gruhonjić.

Vrselja: Blajburg je najveća tragedija u hrvatskoj istoriji

Nekoliko godina nakon derneka u Sremskoj Mitrovici, Mario Vrselja proširio je svoju delatnost u hrvatskoj zajednici u Srbiji i postao prvi predsednik Povjerenstva za mlade HNV-a u Srbiji. Na ovu novu funkciju stupio je nakon prošlogodišnjih opštih izbora za nacionalne savete nacionalnih zajednica u Srbiji. Kako sam voli da kaže, oduševljava ga što je uspeo da okupi veliki broj studenata oko tog tela.

„S obzirom na to da obavljam i funkciju zamenika predsednika mladeži DSHV i da vodim spoljnu politiku mladeži, mogu da kažem da je došlo do stagnacije u odnosu na prošli period kada smo bili u vlasti (DSHV je bio deo koalicije okupljene oko Borisa Tadića). Ali, u HNV je formirano povereništvo za mladež. Pored ostalog, radim na tome da se što više naših mladih koji odu na studije u Hrvatsku, a takvih je mnogo, vrate u Srbiju i ovde započnu život i pomognu svojim znanjem i angažovanjem da svima bude bolje“, rekao je Vrselja.

Jedna od prvih aktivnosti koje je Vrselja u ime Povjerenstva za mladež obavio odigrala se 16. maja 2015. godine u autrijskom gradu Blajburgu. Istog dana Vrselja je objavio komentar na svom Fejsbuk profilu povodom 70. godišnjice od događaja u Blajburgu, gde je krajem Drugog svetskog rata pobeglo na desetine hiljada kvislinških vojnika i civila, od kojih su mnogi pobijeni. Nakon ovog komentara, Vrselja gasi svoj Fejsbuk profil i na duži vremenski period napušta Srbiju.

Vrselja se sredinom avgusta vratio u Srbiju, a danas tvrdi da su ponajviše natpisi sa imaginarnih sajtova uticali na to da se isključi sa društvenih mreža. „U početku sam shvatao to lično, ali znam da se bavim politikom, prvi sam koji je probio led i počeo da se bavi mladima i znam da takvo etiketiranje dolazi samo od sebe. Nije prijatno kada čitam da neko želi da mi naudi na različite fizičke načine i to je pravashodni razlog zašto sam to uradio. Spomenuli ste Blajburg, ali ja bih želeo da kažem da je naša mladež položila vence i na Jasenovcu, a pre nekoliko dana bili smo i na Tjentištu u BiH. Položili smo venac i na Sutjesci, tako da je za nas žrtva uvek žrtva“, smatra Vrselja.

Bešlin: Na Blajburgu nisu ubijani Hrvati već ustaše i njihovi saveznici 

Uz konstataciju da je nesumnjivo da su se na Blajburgu desila masovna ubistva, kao i na križnom putu, za Milivoja Bešlina problem predstavlja istorijska interpretacija po kojoj su na Blajburgu ubijani Hrvati. „Na Blajburgu se desila odmazda nad pripadnicima kvislinških formacija, pre svega u najvećem broju ustaške fašističke vojske. Naime, kada su 8. maja 1945. jugoslavenski partizani oslobodili Zagreb, već nekoliko dana pre toga desetine hiljada pripadnika ustaške vojske, koji se nisu predali, krenuli su ka Sloveniji a potom i ka Austriji ne bi li se predali saveznicima. To je bila i ideja vođe ustaške države Ante Pavelića. Stoga reći da je Blajburg mesto najvećeg stradanja hrvatskog naroda znači ceo jedan narod na taj način identifikovati sa ustaštvom“, rekao je Bešlin i podsetio da je u Drugom svetskom ratu većina pripadnika hrvatskog naroda bila u partizanima. Pošto se rat u Jugoslaviji nastavio do 15. maja zbog oružanog otpora kvislinških formacija, došlo je i do brojnih smaknuća pripadnika kvislinške vojske. „Nesumnjivo su bile odmazde, bilo je masovnih streljanja, bilo je granatiranja tih grupa, tako da je broj ubijenih bio veoma velik. Oni su ubijani bez suđenja, što je loše, ali treba shvatiti kontekst Drugog svetskog rata i da je to bio najveći sukob koji je čovečanstvo do tada videlo“, rekao je Bešlin i dodao da je reč o predstavnicima monstruoznog zločinačkog aparata NDH koji je prethodno sproveo teško uporedivi genocid i holokaust, pre svega nad Srbima, Jevrejima i Romima.

Govoreći o tome šta za njega znači Blajburg, Vrselja je kazao da mu je žao civilnog stanovništva koje se povlačilo i koje je stradalo od pređašnjeg komunističkog režima. „Ja bih to mogao da nazovem jednim velikim loncem. Partizani su se obračunavali sa ljotićevcima, ustašama i četnicima, a i iz tih redova su prelazili borci u redove partizana pa su ratovali međusobno. Tako da je to jedna vrlo osetljiva tema gde ne mogu da dođem do nekih konkretnih zaključaka, jer svaka strana ima neku svoju priču“, smatra predsednik mladeži HNV.

Kao primer „velikog lonca“ naveo je prvog predsednika Hrvatske i osnivača HDZ-a Franju Tuđmana. „Uzeo bih prvog predsednika Hrvatske Franju Tuđmana o kojem malo ljudi danas govori da je i on nekada bio partizan, da je i on možda nekome oduzeo život na Blajburgu. Fascinantno je i da po nekim istorijskim izvorima Josip Broz Tito nikada nije posetio Jasenovac i da je mogao i da ga oslobodi. U svakom slučaju – žrtve su žrtve. Jasenovac i Blajburg ne možeo nikada staviti u isti kontekst, jer je Jasenovac postojao za vreme Drugog svetskog rata i trajao je godinama, a Blajburg je samo jedan propratni događaj koji je došao sticajem okolnosti“, smatra Vrselja.

Za Gruhonjića nije iznenađenje što se 16. maja u Blajburgu našao mladić koji se, kako tvrdi, zalaže za revizionističku politiku prema Drugom svetskom ratu. „Suština onoga što se dešava u Srbiji i Hrvatskoj je da oni, koji su bili kvislinzi i saradnici okupatora u Drugom svetskom ratu i koji su kao takvi počinili nebrojene zločine u različitim vrstama koncentracionih logora na tlu Srbije i Hrvatske, sasvim logično sarađuju između sebe. Na kraju krajeva, oni su na Blajburgu zajedno i stradali zato što su bili braća po zločinu“, rekao je Gruhonjić i dodao da nijedna žrtva Jasenovca nije kriva ni za jedan tuđi život, ali je ogroman broj žrtava na Blajburgu kriv za mnogo oduzetih života zato što su bili saradnici Hitlerove nacističke Nemačke.

Istoričar Milivoj Bešlin zastupa tezu da su svi nacionalizmi Drugi svetski rat završili u kolaboraciji, a da se današnje nacionalističke ideologije trude da uspostave idejni kontinuitet sa svojim precima u Drugom svetskom ratu. „Ideja komemorisanja Blajburga u Hrvatskoj je ideja delegitimisanja jugoslovenske antifašističke borbe, kriminalizacije antifašističkog pokreta i demonizacije same Jugoslavije kao države. Ideja sa preuveličavanjem Blajburga je i ideja da se izvrši relativizacija zločina koji su učinjeni na tlu nekadašnje NDH. Uloga Blajburga je da izvrši nivelaciju zločina u Drugom svetskom ratu da bi se onda reklo: svi su činili zločine i fašisti i antifašisti, imamo Jasenovac i Blajburg, i sve je to isto“, rekao je Bešlin za VOICE.

Publicista Teofil Pančić smatra da je veoma nekorektno stavljati znak jednakosti između Blajburga i Jasenovca. „Blajburg može biti osveta ratnih pobednika, može biti preuzimanje pravde mimo suda, ali da je to nekakav genocid i isto što i Jasenovac naprosto nema veze sa elementarnim promišljanjem istorije, bez obzira da li ste Srbin ili Hrvat ili stanovnik Papue Nove Gvineje“, kazao je Pančić.

Vrselja: Jedino nam preostaje da se pomirimo

Mario Vrselja smatra da zavađenim narodima na ovim prostorima sada jedino preostaje da se pomire. „Mi mladi imamo odličnu međusobnu saradnju u Srbiji i Hrvatskoj. Meni je samo žao što se mladi različitih nacija više ne druže jer ostvarivanjem određene vrste komunikacije i razmenom iskustava možemo shvatiti koliko vredimo jedni drugima i to je poruka za čitav region. Prošlost moramo ostaviti iza sebe jer došle su neke nove generacije. Tenzija će i dalje biti u bliskoj budućnosti, ali se nadam da će ubrzo prestati“, kazao je predsednik mladeži HNV-a.

Prema mišljenju Željka Stanetića, kakofonija koju smo dobili u 20 godina različitih priča sa srpske ili hrvatske strane očigledno je formirala i ljude koji ne mogu da se pozicioniraju u današnjem svetu i iskažu svoj jasan stav o jednom ili drugom.

„Nije mi čudno s obzirom na to da je mlada osoba u ovom prostorima u savršenoj poziciji da bude jako zbunjena i da ne zna kako da se postavi prema različitim događajima i obeležavanju različitih datuma iz prošlosti. Ali, ukoliko govorimo o nekome ko ima 30 godina, završio je fakultet i ima činjenice na osnovu kojih može da raspolaže, moram reći da mi je prilično čudno, ali ne i iznenađujuće“, zaključio je Stanetić.

Darko Šper (VOICE)